latinica
   
         

 

Биљешка о писцу

НОВИНАРСКА И КЊИЖЕВНА СТАЗА НЕДЕЉКА М.
САНЧАНИНА ДИПЛ. ПОЛИТОЛОГА

постао је својеврстан заштитни знак Прњавора, али и предан литерарни стваралац. За резултате постигнуте у новинарству и књижевности добитник је бројних награда и признања. Између осталих, награђен је књижевном наградом СКК „Таласи“ Прњавор „ЗЛАТНО ПЕРО ТАЛАСА“. Скупштина општине Прњавор, 2008. године додијелила му је прзинање за постигнуте резултате у области културе и информисања. Предсједник је Удружења писаца Србије – Центар за Републику Српску Прњавор.

Nedeljko M Sancanin
Недељко М. Санчанин ,књижевник (2009. године.)

Недељко (Милована) Санчанин је рођен 1936. године у Грабик Илови, а животни и радни вијек везан му је за Прњавор, из којег је преко 50 година новинар, овјековјечивши просторе и збивања у свом завичају у 23 дневна, седмодневна и мјесечна листа у БиБ и СФР Југославији, као и у програмима радио и телевизијских станица. Након што је стекао стручно звање дипломирани политолог на Факултету политичких наука у Сарајеву, вратио се у свој завичај гђе је стручно знање употријебио на оснивању Радио Прњавора, чији је први главни и одговорни уредник и директор пуних осам година. Оснивач је илустрованих новина ревијалног формата и садржаја „Наш завичај“, чији је главни и одговорни уредник постао 1970. године. помогао је стручно профилисање листа „Борац“- Прве прњаворске пјешадијске лаке бригаде 1994. године, ђачких новина основних школа и разних публикација које су излазиле на подручју општине Прњавор и шире.
Уз новинарство, бави се публицистиком и књижевношћу. У подручју поезије, са по више пјесама, до сада је коаутор 12 заједничких збирки поезије:
„Ватре у равници“ – Књижевна заједница Србије (1980), „Таласи Кестенграда“ –Књижевна заједница „Васо Пелагић“ Бањалука (1999), „Љубавна поезија пјесника Републике Српске“- Савез књижевника Југославије (2000), Панорама савремених српских пјесника „Они су обиљежили ово време“ Şавез књижевника Србије и Црне Горе Подружница за Републику Српску (2002), „Таласи Кестенграда 2“ – Српски књижевни клуб „Таласи“ Прњавор и књижевна заједница „Васо Пелагић“ Бања лука (2003), „Ћуд женска...“ –Књижевна заједница „Васо пелагић“ Бања Лука (2003), „Своме роду од Косова до данас“ – Српски књижевни клуб „Таласи“ Прњавор, а издања из 2003, 2004, 2005, 2007, 2009, 2009 и 2010. године, шеснаести савезни и трећи међународни сусрети пјесника „Гарави сокак“ Инђија, 2005. и 2006. године, а издавач Књижевни клуб „Мирослав – Мика Антић“ Инђија и „Сусретања“ у издању Српског просвјетног и културно-умјетничког друштва „Просвјета“ Србац (2007. и 2008. године), и „Укрински вирозбори“, СКК „Вихор“, Дервента, 2009. године. Пјесме су му преведене на италијански и њемачки језик.
У прозном стваралаштву, већину својих књижевних дијела, изузетним пером љубави посветио је свом завичају Прњавору и његовим племенитим људима и још племенитијим женским бићима. У издању Књижевне заједнице „Васо Пелагић“ из Бањалуке, до сада је штампао самосталне књиге прича и репортажа, које су од читалаца и књижевних критичара добиле високу оцјену. „Кровови љубави“ (1999), „Женске душе“ (2000), „Пером љубави“ (2002 – два издања), „Завичају с љубављу“ (2004), „Двије отађбине у срцу“ (2005), „Васкрсавање Ступља“ (2005) у издању и високиј колор штампи „Графомарка“ Лакташи у два издања „Људи у времену“ (2006), „Графомарк“ Лакташи.
Након што је 2006. године обиљежио 50 година новинарског и књижевног рада, поново се латио пера, да би читалачкој публици даривао своју осму и девету књигу у наслову „Неиспричане приче“ (2007) у издању „Графомарка“ Лакташи и „Храниоци ратника“ (2008).
Оснивач је и први предсједник, у два мандата, Српског књижевног клуба „Талси“ Прњавор за подручје Републике Српске и шире.У његовом предсједниковању и руковођењу овом књижевном асоцијацијом „Таласи“ су издали двије заједничке збирке пјесама са по 31 и 50 суаутора – колико је писаца у овом клубу. Њих 50 писаца, док је Санчанин предсједниковао „Таласима“, издали су 32 самосталне књиге поезије и прозе, којима су обогатили књижевну баштину не само општине Прњавор , него и Републике Српске и БиХ. Идејни је творац књижевне манифестације „Свом роду од Косова до данас“, коју СКК „Таласи“ књигом „Видовдански сусрети пјесника“ традиционално уочи Видовдана одржава код спомен- цркве на Вучијаку у Кремни.
За књижевно ђело и постигнуте резултате у оснивању и преседниковању осам година у српском књижевном клубу „Таласи“ Прњавор, награђен је књижевном наградом „Златно перо Таласа“, 2007. године. Сем у књижевности, златним пером потврдио се и на филму. У 2007. години јавности се представио својим првенцем „Наше године“. документарним филмом о 50 година старих заната и нове фирме „Рамић“ Прњавор – Бања Лука. Објективношчу свог књижевног пера пише рецензију и књижевну критику за поетска и прозна књижевна дјела, од којих су неке нашле мјеста у овој ауторовој десетој књизи.
Град Прњавор (мјесна управа) додијелио му је 2007. године „ЗАХВАЛНИЦУ“ за свестрану активност у десетогодишњем садржајном обогаћивању и у књигама овјековјечееној побратимској сарадњи Прњавора и Будисаве, и објављеним књигама о прњаворској општини.
Скупштина општине Прњавор поводом  24. марта – Дана општине Прњавор, 2008. године, додијелила је признање Недељку САНЧАНИНУ, књижевнику, за постигнуте  резултате из области културе и информисања. Предсједник је Удружења писаца Србије – Центар за Републику Српску, Прњавор.
Књижевни клуб „Мирослав – Мика Антић“ из Инђије, дођељује му ПОВЕЉУ за свесрдну подршку и учешћа на Међународним сусретима писаца „ГАРАВИ СОКАК“. Повељу је добио и од Српског књижевног клуба „ВИХОР“ из Дервенте за учешће и на „ИЛИНДАНСКИМ СУСРЕТИМА“ писаца на обали ријеке УКРИНЕ  и пјесме о водиС. ЗЛАТНУ ПЛАКЕТУ, своме дугогодишњем активном члану и предсједнику Друштва НЕДЕЉКУ САНЧАНИНУ, дођелило је Радничко културно-умјетничко друштво „Новак Пивашевић“ Прњавор.
За изузетну активност на пропаганди и афирмацији украјинске културе, духовности, обичаја и језика у подручју журнализма, Украјинска црква Прњавор дала му је више писмених захвалница и наградила ГРАМАТОМ.
За свесрдну помоћ у афирмацији свеукупне културе Чеха и Словака, КПД „ЧЕШКА БЕСЕДА“ Маћино Брдо – Прњавор додјелила му је „Плакету“.
Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ – Одбор за Републику Српску, поводом обиљежавања 100-годишњице оснивања „Просвјете“, додјелило му је ПЛАКЕТУ СРПСКЕ ПРОСВЕТЕ.
За свеукупни новинарски рад и резултате које је постигао у руководствима друштвено-политичких организација, а посебно изузетно новинарску ангажованост у извјештавању више новина, радио и телевизијских станица и новинских агенција, о катастрофалном земљотресу који је погодио 1969. године Бања Луку и Босанску крајину, предсједник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Јосип Броз Тито, одликовао је Недељка М. САНЧАНИНА Медаљом рада.

Свечаност обиљежавања 50 година брака супружника Недељка и Видосаве Санчанин, 2010. године. До Недељка пријатељи - брачни пар Драго и Русмила Матл, а до Видосаве кума Слободанка - Нана Ђорђевић и Вида (Веље) Видић, рођака
(у ресторану "Леут" Прњавор").

 

Над рукописом „У служби истини и човјеку“,
Недељка М. Санчанина

ТРАГ О ОНИМА КОЈИ ОСТАВИШЕ ТРАГ



Недељко М. Санчанин, новинар, публициста, пјесник, свестрани прегалац, дубоки поштовалац људи и заљубљеник у истину, новом,  десетом (јубиларном) књигом „У служби истини и човјеку“ оставља дубоко утиснут траг о једном времену. Он добро зна да су отишли сви који су дошли на овај свијет, али су само племенити и мудри оставили траг. Санчанин оставља писани траг знаним и незнаним покољењима. Тај траг је отисак његове љубави, његовог ума и руку, пера и фотоапарата; траг, који он претвара у преносиву успомену, или како он то воли рећи у „ходајући споменик“. Траг о онима који су оставили траг – о онима који су својим дјелом заслужили да буду овјековјечени ауторовим пером и/или фотоапаратом. Траг драгоцјених репортажа – белетризованих докумената о једној општини и једном граду, о знаменитим људима те општине, породицама и домаћинствима, имањима и фармама, црквама и манастирима, успјешним фирмама и фармама, запаженим политичарима, о разним ствараоцима...Траг у књигама, монографијама, у рецензијама, на фотографијама...Краће речено – траг о многим мјестима гдје се задесио, о разним људима које је сретао, о догађајима који су били, на овај или онај начин, занимљиви. Писани траг – то драгоцјено свједочанство о једном времену и људима и не баш кратком периоду од преко пола вијека. Због тога је ова књига, колико слика једног простора и једног времена, тотално аутентична панорама многонационалне средине – слика општине која истрајава у тој својој специфичности – слика прњавора као културног, економског и политичког центра овог дијела Републике Српске.
Аутор добро зна да ћемо једног дан сви бити успомена оних који памте. А књиге најбоље памте. Писана ријеч последња умире. Она је једини наш предак који наставља да живи и послије нас и наших потомака. Добро је познато да у односу на изговорену, написана ријеч има неограничено трајање. Тако писци постају успомена написаног. Писана ријеч се, у конкретном случају, оваплотила, потврђујући своју неуништивост и показујући моралну снагу аутора који је вјеровао (и сада вјерује) у бољи и љепши свијет, она се уздигла изнад појединца, винула изнад времена. У пролазности и нестајању, увијек нешто остане, остану хронике и монографије, цркве и манастири, гробља и споменици, остају књиге, ти транспарентни печати постојања, пролазности и нестајања...
Понуђеним рукописом, аутор (буквално) нуди три књиге у једној. У првом дијелу, он је свједок са лица мјеста, новинар на задатку, писац занимљивих репортажа, у другом – књижевни критичар и пјесник, оцјењивач и потписник првих пропусница за улазак у загонетне и изазовне одаје књижевности, док у тречем, насловљеном „Књижевност и новинска фотографија“, угао посматрања се мијења за 180 степени. Сада је он под критичарском лупом колега новинара, писаца и књижевних оцјењивача. Дакле, други пишу о новинару, писцу, ствараоцу, хронографу, монографу, фотографу Н. Санчанину и ономе што је годинам писао и запечатио корицама својих књига. Истине ради, у том трећем дијелу су и ауторове уводне ријечи, сажети предговори, кључеви који окључавају странице које слиједе, тонови који свакој његовој књизи дају интонацију, (као што чини диригент који припрема хор прије него што узме диригентску палицу у руке).
У првом дијелу књиге „Вриједности за наук другима“, аутор открива своју намјеру: „У овом дијелу књиге, моја је жеља да саберем племенито-свијетла људска ђела, да са странице књиге буду наук другима, да и они својим добрим ђелима постану позитиван примјер.“ Тако смо добили приче и репортаже о успјешним фирмама и њиховим менаџерима, заљубљеницима у завичај,фестивалима на којима се показује љепота културне и етнографске различитости, познатим љекарима, занимљивим градитељима (атрактивни болид „формула 1“), о посебно тужним растанцима од новинарке и спикерке, те једне пјесникиње, о добровољним радним акцијама, асфалтирању сеоских путева, врхунским спортистима, маратонцима и олимпијцима, о многим другим вриједним људима прњаворског поднебља, запаженим привредницима, градитељима објеката духовне културе (цркава и школа), рекордерима у производњи хране...Једном реченицом – овај дио попуниле су занимљиве животне приче људи који су постигли запажене резултате, стекли углед и дали пећат развоју свог краја, без обзира да ли су то привредници, спортисти, политичари, књижевници, новинари, просветари, свештеници, занатлије, обични грађани...
Друга цјелина, насловљена „Видовити пјесници и мудри монографи“, у први план ставља свестраног ствараоца који је много обећавао, али га мистериозна смрт зауставила, потом слиједе пјесникиње љубави, оне које тек почињу, и оне искусније, које имају по неколико штампаних збирки , затим су дати прикази и/ли рецензије о састављачима и приређивачима посебних књига, као што су књиге легенди једног краја, о књижевницима других националности и њиховим књигама, о завичајним и породичним моногрфијама и њиховим ауторима, о општинским хронологијама и школским монографијама и њиховим приређивачима, итд.
Пишући о другима, Санчанин пиђе о себи, али и о Прњавору, тако да је ова књига, између осталог, и нека врста фотомонографије Прњавора, али и Неђе Санчанина. Довољно је погледати само фотографије старог Прњавора и прочитати текстове у којима се спомиње овај град, те ко је њихов потписник. Издвојено, зар то не би могла бити нова књига, нова хроника, нова монографија? посматарно строго по цјелинама, тачно је да су у овом рукопису три књиге у једној, али у подтексту је и та – четврта. А дубљом анализом, ,ожда би их било још.
Оно што нико није направио з аПрњавор, учинио је Недељко Санчнин. И зато су ђелимично у праву они који га називају новинарском легендом. Ђелимично, јер он није само новинарска, већ и прњаворска легенда. Више од пет деценија писати и говорити о свом граду је колико невјероватно, толико драгоцјено и непоновљиво, тим прије што се и у овом рукопису издвајају двије значајне ауторове особине. Једна је љубав према послу који обавља, наравно, укључујући љубав према људима, а друга је укоричени траг који оставља иза себе. Не само у овој књизи, већ у свему што је написао уочљиво је прожимање новинарско-фотографског и литерарног срцем оловке и оком фотоапарата забиљеженог. овако сабрани текстови у овако компонованој књизи нису само занимљиве приче о занимљивим људима, већ су они (текстови) свједок и пратилац преображаја многих појединаца, једног града, једне средине, једне општине.
Ауторов циљ је постигнут – да се на специфичан, журналистички начин одужи онима који су уложили много знања, труда и љубави да прњаворска општина буде оно што данас јесте. Јер, ова књига је прича о онима о којима њихова ђела казују, о онима о којима други у позитивном контексту прићају. Она се обраћа човјеку, јер говори о људима, о  њиховим свијетлим траговима. Стога има, поред документарне, и емотивну, социолошки, психолошку и емотивну страну. Повезује народе и ствараоце, потврђује и учвршћује паралелне и специјалне везе, продубљује и шири хоризонте, те сијасет других позитивних вриједности  људског битисања. Она прати многобројна значајна дешавања- књижевне сусрете, политичке догађаје, културне манифестације, које превазилазе локалне оквире (Вучијак), привредне успјехе, нове књиге,разне ствараоце, свештенике, градитеље, ударнике...Тако показује како се спајају времена и простори, прожимају системи и идеологије, допуњавају искуство и младост, старо и младо, они који долазе и они који одлазе, живи – и они којиј су постали нечија успомена. Ова књига је истовремено и савремена и свевремена, ненаметљив подсјетник на историјска кретања, свједок садашњости,али и потврда о љепоти и тежини новинарског позива. Модерно дизајнорана, увјерљива, лако читљива, а посебнос је у многобројним фотографијама које, на свој начин разбијају монотонију. То су само неки очигледни квалитети, а има их још много.

Писац и публициста, пјесник и новинар, Н. Санчанин, био је  (и остао) одан и предан професији, а каo животни мото била му је  (и остала) истина и љубав – истина о људима и љубав према човјеку. Он умије да слуша саговорнике, зан да са њим аљудује, али да забиљежи оно најбитније. „Ја увијек пишем о конкретном људском бићу, а не о измишљеним ликовима утканим у причу...“ рећи ће у предговору једне књиге. Прирастао је душом за људе свог краја, дијелио с њима судбину, поштовао их и волио. и добио је што је заслужио  - да буде поштован и вољен, да га прогласе легендом новинарства, да постане заштитним знаком Прњавора.
Ако не можете лако и брзо да сагледате вриједност оног што је у овој књизи (и осталим његовим књигама), упитајте се шта би било да све ово њие забиљежено. Одговор је лак – много шта би прогутало вријеме и потонуло би у ријеку заборава. Овако, многи су остали да живе, да свједоће о једном периоду историје Прњавора. Чијом заслугом? Ово питање је, заиста сувишно. Али једно друго није. Санчанин је, дарујући другима све оно што је написао, задужио Прњавор, а да ли му се Прњавор на одговарајући начин одужио? Питање – за размишљање.
Али, нема размишљања ни двоумљења када је у питању оцјена овог ђела и препорука издавачима да га што прије прослиједе на штампање на радост ауторову, свих оних који су заступљени у књизи, општине и града Прњавора, као и свих љубитеља ове врсте литературе.

Бањалука, Митровдан, 2010.                                                                                                   Живко Вујић

ОТКИНУТИ ОД ЗАБОРАВА


Већ након првог прелиставања рукописа „ У служби истини и човјеку“, истаћи ћу само, пјесника и публицисте, Недељка Санчанина, ударила ми је једна једина мисао у главу: Онај ко има завичај, он има цијели свијет“. Има, управо, оно што тек истински стваралав може и има право да има. Уствари, завичај има сваки човјек, сви ми, и он је тај који нас, на свим животним путевима, али и беспућима, на свим размеђима и раскршчима, од тренутка рођења, па, све док нам очи не згасну и док се, у оном неизвјесном, судбоносном тренутку не склопе –прати. Или, можда, боље речено, ми од завичаја никада, заправо и не одлазимо, јер му се непрестано, увијек са истим жаром, ако не баш никако другачије, а оно у мислима, срцем враћамо. И он је тај који нас тјеши, задаја надом и говори, даје до знања да нисмо сами, да припадамо некоме и да смо нечији сродници. Да, али, имати свијет?, е, то је оно гђе се и у чему се корјени питање, односно вјечити проблем човјека и свијета; човјека и човјековог свијета живота, и упитности његове егзистенције, и човјеков начин (са)обраћања с другим. Јер, човјек може да буде самотан, али, упркос, и тада, никада дословно није сам. а да ли је то удес или, пак, срећа, или, пак, привилегија човјекова – за сада нека остане отворено питање.
Дакле, човјек бивствује - у –свијету. Он претпоставља могућност што укључује и аспект угрожености. Стога он и  јесте, речено језиком егзистенцијалиста, странац у свијету: он је путник: осуђен на тежину одговорности. Укратко, сартровски: човјек је бачен у свијет. Отуда, из те (од)бачености и : очај, тјескопа, брига, страх, мучнина, апсурд, ништа! То је оно што сви ми, без изузетка, осјећамо, итекако преживљавамо. Рекох, сви ми. Али, стваралац се стварањем, својом креативношћу бори. Оствареним свједочи. Потврђује, и то не само самог себе – већ и све оне друге који су упловили у сферу његове заокупљености.
Али, чиме и како то ствара Недељко Санчанин? Апострофирам поново, у овом случају, он је пјесник и публицист. Ријеч и фотографија, оно што је чујно и оно што је видљиво јесте алат, његово полазно, дакако и најмоћније оружје. из те симбиозе настао, саздан је овај аутор; сибмиозе коју, не баш тако ријко, тако олако и, стиче се утисак, спонтано умије да надмаши, чак, у одређеним тренутцима и да надрасте самога себе, и да се тако и такав појави, забјеласа, бљесне међу нама, и да нас задиви. Занесе, понесе некуд и да нас очара: Стога, постоје двије потке на којима почива Недељков ангажман, па, према томе, и два начина на који он разрјешава, усмјерава и спроводи у реализацију своју идеју: ријечју (поезијом) и фотографијом.
ПОезија се, што је већ добро знано, заснива на осјећању, фантазији, машти. И она је неупитно субјективна, оно (нешто) што је излишно лично. А, опет, публистика, обухватније казано, журналистика преферира информацију, оно што, уистину, јесте и мора да буде објкетивно.Истина, али овај аутор и то боји, и томе даје тон својом емоцијом, продуховљује душом и то, као ријетко ко, умије да уточи, прелије у своје субјективно и да му подари једну несвакидашњу, чудесну драж и димензију. Укратку, недељко, без иоле сумње, зна да мисли, али, уједно,упоредо с тим и да осјећа.Заправо, и себе и друге да доживи и да проосјећа. И то је оно што се именује као психологија. Моћ просвјетљења, спознаја своје, спознаја нечије друге (туђе), али, ипак, пажљиво биране душе. И зато му полази за руком да нас гане, на неки свој смосвојан, самоникао начин – некако, чини се, и нехотично - разњежи.
Ето, и то ми се десило након првог прелиставања овог рукописа. Остајао сам без даха када би пред мојим затеченим погледом искрсавали толико ми драги познати, али, исто толико и непознати ликови оних којих више нема, оних који више нису на овоме свијету. И, исто тако, и они изузетни појединци које готово свакодневно срећем и који својим часним животима заслужују то да буду поменути, приљежно забиљежени и да не падну, оду у заборав.
Ликови, догађаји, времена – један времеплов – је ту, овђе међу одуховљеним корицама ове књиге; једна бескрајан прича коју је тешко пратити и одредити јој поуздан почетак или крај. Или, можда, она то и нема? Изгледа да, напросто, постоји прича која се прича, проткива, протеже и која ће се одсад па све дотле док се уопште прича, и док се има о чему причати. Док прича и сами људи, док живот има смисла. Ето, дотле. И, то је истина, и то је у служби човјека.
А стиче се утисак да је аутор имао намјеру да нам некако из свог загонетног окрајка да знак, да нам ноговјести како је довео до савршенства, и како је заокружио свој свеколики креативни опус. И као да је изустио своју последњу ријеч или погледао кроз око фотоапарата. Али, то је оношто се веома врашки подастире и што нас опсјењује, заводи. Јер, постоје људи који не старе. Не пролазе. Не вену. Постоје људи који тек у времену и с временом зоре. Дозријевају. Постоје вјечити младићи ријечи. Постоје пјесници. А један од њих и међу нама је и наш Недељко Санчанин.

У Доњим Вијачанима,
25.10.2010. године
                                                                                                                         мр Душко Поповић
                                                                                                                        професор и књижевник

 

ПРИКАЗ ИЗВАНРЕДНЕ КЊИГЕ
“ЉЕПОТА ЗАЈЕДНИШТВА И РАЗЛИЧИТОСТИ”
НЕДЕЉКА М. САНЧАНИНА


Из сваке баште по један цвијет - диван букет Недељко М. Санчанин, дипломирани политолог посветио је живот новинарству и књижевном стварању. На овом часном и изазовном путу требало је ријешити бројне једначине, изазове и искушења. Најважније је било испунити етичке и хуманистичке захтјеве и остати човјек. Санчанин је одан свом народу, његовој култури, вјери и традицији. Из свог родног Прњавора понио је завјет косовских предака, патријархална обиљежја и етос нашег села и све оно што је лијепо и узвишено. Обогаћен искуством и изазовном професијом посветио се стварању публицистичких и књижевних дјела. Ради то са срцем и вјером у човјека и будућност. Својим ентузијазмом, пјесничким заносом и хуманим опредјељењима доприноси рјешавању енигме живљења у вишенационалним заједницама указивањем на заједништво,
естетичке, етичке, психолошке и друге карактеристике. Упућује нас да је нужно поштовање различитости, толеранције и дијалога, заједништва и уважавања у вишенационалним срединама. Прњавор, којег узима аутор
је примјер како се може живјети у заједништву и различитости, а да се не поремете међунационални односи, што је важило у прошлости савременим условима живљења. Недељко је своме роду и националним мањинама у Прњавору оставио дјела непролазне вриједности, велико чојство, истинске људске трагове који ће послужити покољењима која долазе да схвате како се хуманистички обавља једна високо захтјевна професија и воле и
цијене људи, те превазилазе предрасуде, сукоби и неразумијевање.
Својим животом и стварањем Недељко М. Санчанин ме подсјећа на индијског пјесника Чандадиса који каже да је “човјекова истина највиша истина и да нема узвишеније истине од те”. Он је оставио траг у свом живљењу
и потврдио се стварањем и истраживањем свакодневних проблема и феномена нашег живљења, уз уважавање људских и мултиетничких критеријума у заједништву и различитости.
Остао је Недељко човјек народног кова, “чврст као планина и брз као ријека”, како каже кинеска мудрост, свуда је стизао, имао смисла да осјети и запази ситне детаље и освједочене вриједности националних мањина и на странице новина и књига пренесе истину о човјеку и његовом животу. С правом за његов живот и стварање
вриједи изрека: “Ниједан дан без линије” (записа или биљешке). Филозофија живота и стваралаштва Недељка М. Санчанина је компас и мост који спаја различите обале, људе, предјеле, погледе и опредјељења за овај и
припрему за онострани свијет.
Општу и универзалну дефиницију смисла љепоте најбоље је изразио Фјодор Михајлович Достојевски својим чувеним ставом: “Љепота ће спасити свијет”. Ова чувена и пророчка изрека на најбољи начин освјетљава
стваралаштво Недељка М. Санчанина, поготово књига која се односи на љепоту заједништва и различитости.
Можда нам као најбољи увод за приказ књиге “Љепота заједништва и различитости” може послужити констатација о заједничком живљењу у далекој Аустралији. По неким процјенама и статистикама само у Сиднеју живи око 105 нација, а у читавој Аустралији преко 300, што је доказ највеће мултиетничности у савременом свијету и љепоте заједничког живљења.
Недељко М. Санчанин је до сада као коаутор заступљен у 13 заједничких збирки поезије. Његова хуманистичка и оптимистичка поезија посвећена је човјеку природи, збивањима у друштву, дубоком доживљају свијета и свакодневних животних збивања.
У прозним дјелима која су пуна љубави, топлине и искрених осјећања према Прњавору и родном селу, дивним и племенитим људима Недељко М. Санчанин открива прави и истински смисао живота. Незаборавни
су, увјерљиво и инспиративно приказани многи људи и женски ликови у прози овог аутора. Објавио је седам књига са тематиком везаном за Прњавор и његове људе, жене, године и предјеле. Он је преко 56 година био новинар па је слао разноврсне прилоге у штампу на бившим југословенским просторима, а касније у Републику Српску и шире српске просторе. Може се нагласити да је Санчанин овјековјечио збивања из свог родног Прњавора и са свих његових простора из ближе и даље околине.
Значајан јубилеј- 50 година новинарског и књижевног рада прославио је 2006. године. Услиједиле су његове осма, девета, десета и једанаеста књига у наслову “Неиспричане приче” (2007), у издању “Графомарка”
Лакташи, “Храниоци ратника” (2008), “Љепота заједништва и различитости” (2012). Посљедње двије књиге појавиле су се такође у издању “Графомарка” Лакташи.
У свим својим дјелима Недељко М. Санчанин није само пуки регистратор збивања која су везана за свакодневни живот и људе у њему, него све освјетљава са дубоких социолошких, политолошких, понекад психолошких и ширих друштвених увида. Не изостају и неке филозофске димензије, али доминантно мјесто
заузимају књижевно-умјетнички и публицистички приступ. Треба нагласити да је Санчанин оснивач и предсједник Српског књижевног клуба “Таласи” Прњавор за подручје Републике Српске и шире у два мандата. Посебно плијени пажњу са патриотског и националног аспекта да је идејни творац књижевне манифестације “Своме роду од Косова до данас”, коју СКК “Таласи” традиционално одржава уочи Видовдана код спомен-цркве на Вучијаку у Кремни под називом “Видовдански сусрети пјесника”. Учесник је бројних наших и међународних сусрета писаца, а 2007. године се представио документарним филмом првенцем “Наше године”
поводом 50 година старих заната и нове фирме “Рамић” Прњавор - Бања Лука. Писац је многих рецензија и књижевних критика, затим је члан неких књижевних клубова и удружења, даје им подршку у раду и подстиче
младе ствараоце. Лауреат је бројних престижних награда и високих признања. То доказује велике умјетничке домете и актуелност Санчаниновог разноврсног стваралаштва. Оно има космополитски и општечовјечански карактер и вриједност. Књига “Љепота заједништва и различитости” Недељка М. Санчанина је велики догађај за Прњавор и шире просторе. Аутор је ову топлу и срцем идушом писану књигу посветио сјећању на племенити лик и дјело недавно преминулог брата Новака - Нове (Милована и Стане) Санчанина. Прњавор ме у овој књизи метафориком подсјећа на источњачку башту пуну разноврсног мирисавог цвијећа. У прологу књиге Санчанин педагошки и људски упућује, упозорава и проучава: “Његовати језик, културу и обичаје народа коме припадаш, а исто то вољети и цијенити код других народа и националних мањина, племенита је особина човјека”.
Одмах на почетку књиге у поглављу “Умјесто увода” овај надахнути стваралац открива идеје о тајанствености настанка овог дјела. Наводи се да је послије 500 година османлијског царства и апсолутне доминације у Босни и Херцеговини дошло до аустроугарске окупације па је подручје општине Прњавор од Берлинског конгреса 1878. године постало интересна сфера борбе за превласт “између великог источног и великог западног политичког царства”. Наиме, на простору општине Прњавор укрштали су се у историјском развоју интереси Истока и Запада. Овај истакнути публициста и књижевник нас упознаје како су на ову општину и на њене шумом и осталим растињем зарасле и скоро заборављене предјеле стизали Украјинци, Чеси, Пољаци, Роми, Италијани, Словаци, Мађари, Руси, Русини, Нијемци и други народи,потом нас увјерљиво информише о томе како је у политици великих западних сила била присутна идеја о католизацији балканских простора, што се односило и на ово стратешки веома значајно подручје. Заједно са већинским Србима, затим Хрватима, Муслиманима (Бошњацима), Словенцима, Црногорцима и Македонцима живјеле су и бројне националне мањине досељене из матичних земаља. Све те разноликости живота, језичке, вјерске, обичајне и културне особености националних мањина биле су присутне у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини па се општина Прњавор популарно називала “Малом Европом”, што је преузело законодавство Републике Српске на ентитетском нивоу као саставни дио Босне и Херцеговине. Почевши од слике старог Прњавора, аутор је ишао редом народ по народ и обрађивао њихове културне, националне, историјске, вјерске, обичајне и остале карактеристике. У фокусу научног истраживања нашле су се све националне мањине и констатација да су Украјинци најбројнији, а Роми најзапуштенији. Импресионира са коликом љубављу, преданошћу и кориштењем бројне аргументације Санчанин пише ову књигу. Изгледа да је књига тражила свога аутора, а аутор своју књигу. Ријетко би ко други умјесто Санчанина могао да напише ову необичну и изузетну књигу. Више од пола вијека он је пратио шарену лепезу свих збивања у свом родном граду па је изнио праву ризницу свега оног што је било везано за националне мањине у прошлости и у данашње вријеме. Међутим, указао је и на одређене дилеме, недоумице, тешкоће и искушења који су пратили сваки народ на историјском путу његовог развоја и чувања националног идентитета. У својој политиколошкој анализи друштвено-политичких кретања од Берлинског конгреса до данас Недељко М. Санчанин је запазио с каквом љубављу, оданошћу и заносом националне мањине настоје да сачувају и његују своју културу, језик, обичаје, религију, национални идентитет, традицију и успомене на претке из матичних земаља. Чине то оснивањем културно-умјетничких друштава и секција, библиотека и читаоница, инсистирају на досљедној примјени језика и учешћем на смотрама културе и стваралаштва у Републици Српској и ширим европским и другим просторима, а нарочито одржавањем веза са домовином предака. Када су се отвориле, националне мањине су брачне односе заснивале на свим осталим, што доказује да љубав нема граница, али никад нису заборављале своје националне, вјерске и културне особености. Знало се десити да се за софром за Божић или Васкрс нађе заједно пет-шест националности.
Украјинци су као национална мањина у Прњавору најбројнији. Они су стигли на подручје ове општине врло рано и по документима Насеобина Лишња је прво украјинско село у Босни и Херцеговини. Послије њих су стизали Италијани, Чеси и Словаци, Пољаци, Нијемци, Мађари, Бугари,Румуни и остали. Украјинске досељеничке скупине су, по Санчанину, примјер другима како се чувају језик, култура, вјера и обичаји народа.
Подизали су цркве, али се посебно поносе што су се жртвовали на изградњи манастира као велелепног здања. Доста су учинили на прикупљању експоната украјинске етноградње и културе, затим имају музејску поставку која говори о богатој баштини овог народа. Иконе и остали експонати сежу у далеку прошлост и много говоре о овом честитом и вриједном народу. Украјинска имања су ницала на крчевинама и трудили су се да унаприједе пољопривредну производњу, посебно воћарство. На домаће становништво преносили су умјешност бављења пољопривредним пословима, културу исхране, одијевања и много других практичних послова и активности. Љубав према матерњем језику и култури темељи су у породици Украјинаца, а игра и пјесма их је овјенчала славом и учинила познатим у свијету. Постоји “Споразум о сарадњи између прњаворске општине и Општине Жидачева из Украјине.” У Санчаниновим анализама и хроникама Италијани и њихове културне активности заузимају значајно мјесто у књизи. Надалеко су познати штиворско вино и лијепе Италијанке, а обиљежена је и 120. годишњица досељавања Италијана на ове просторе. Трасирана је дугорочна сарадња Прњавора са амбасадом Италије у БиХ и градом Тренто у матици, а незаборавна је Прва међународна смотра фолклора у Штивору (Шибовској) која је одржана 3. јула 2011. године.
Са посебним занимањем и научном знатижељом Недељко М. Санчанин је пратио судбину Рома и њихово кретање од Белуџистана у све државе свијета. Обавјештава нас гдје се налазе насеобине овог особеног и запостављеног становништва у Прњавору и шире, као и о њиховим обичајима, оскудном животу са пуно дјеце и слављењу Ђурђевдана и Светог Пророка Илије код ове ромске популације. Нарочиту пажњу аутор је усмјерио да нам предочи податке о акцији у Европи која се назива “Декада Рома” и трајаће 2005-2015. године с циљем да се свака држава и општина обавежу да ће градити куће за становање ромских породица, “залагати се за запошљавање, здравствену заштиту, школовање дјеце и стварање услова за његовање националног идентитета и културнозабавног живота ромског народа”. За то се залаже и “Ромска дјевојка” - удружење прњаворских Рома, чији је иницијатор у оснивању и у овом мандату Сњежана Мирковић која обавља функцију потпредсједнице
Савеза националних мањина општине Прњавор.
И друге националне мањине приказане су са научном аргументованошћу, уз обиље података, културних, религијских и обичајних особености на свом историјском путу, затим су изнесене све њихове активности на
прњаворским просторима у заједништву и различитости. У Санчаниновом публицистичком приступу репортажног жанра, затим и хроничарским поступком веома пластично, живо и до краја искрено и истинито приказује се све што је типично за поједине етничке скупине ове мултиетничке средине. Наглашено је да националне мањине од 1992. до 1995. године нису улазиле у сукобе, али су се одлучивале да ступе у редове оне војске која је бранила њихове посједе и огњишта. Гимназија у Прњавору је прославила 50 година постојања и има посебно мјесто у књизи. Васпитала је и образовала бројне генерације “Мале Европе” и утицала на стварање дијалога, културе, толеранције, сарадње, суживота и поштовања заједништва и различитости. Професорица Бранкица Радоњић је заслужила једно поглавље у књизи “Љепота заједништва и различитости”. Она је успјешна режисерка која је Прњавор дигла на умјетнички ниво. Жртвовала је себе и учила младе “Мале Европе” толеранцији и заједничком животу па је награђена за културно стваралаштво и прегалачки рад.
Васиљ Тимков је инжињер технологије који је много путовао и освојио свјетску славу и успјех у корпорацији Цоца-Цоле. Подигао је споменик првој библиотеци, вратио се у родно мјесто и наставио у њему да живи као обичан човјек. Мноштво је других свијетлих ликова приказаних у овој књизи који су примјер како се живи, ради, стварају велика дјела и жртвује за свој народ. У ранијој федералној држави и њеним републикама вођена је политика паритета учешћа националних мањина у органима и тијелима државе и политичих организација, што Дејтоном није обезбијеђено па ће тужба Међународном суду правде омогућити да се националне мањине уграде у Устав дејтонске Босне и Херцеговине.
Ова књига ће вијековима да свједочи о културној толеранцији и заједништву у једном мјесту са бројним национима које немају други предјели БиХ. Овакву политику и садржај живота више националности омогућиле су све досадашње гарнитуре општинске власти људским односом, културом толеранције и међусобним уважавањем. Срби су и тамо гдје су били већина са својим сусједима живјели у миру, слози и уважавању.
Фотографије у књизи су просто “живе” и дјелују толико свјеже, очигледне и убједљиве да би и без текста могле да представљају књигу, а на корицама имају своју симболику и поетику. Искрено препоручујем читаоцима и широј јавности ову дивну и топлу књигу, писану срцем и душом, да покољењима буде путоказ цивилизацијских
достигнућа у остваривању љепоте живљења у заједништву и различитости на мултиетничким просторима.
На крају се може закључити да љубав и љепота све побјеђују, чине смисао и богатство људског живота.
Бања Лука, април 2012.


О великом хришћанском празнику Васкрсу

Проф. др Остоја Ђукић

 

БОГАТСТВО РАЗЛИКА
Коментар о једној људски топлој књизи


Недељко М. Санчанин, знани литерата и културни прегалац, раскрива нам овом књигом неке од темељних вриједности постојања које су, у различитим повијесним временима, бивале некада на површини, а некада
по страни свакодневице. Ради се о богатству што нам га нуде различитости, о дубоким везама међу људима разноликог етничког поријекла, културних идентитета, традиција, обичаја. И све то се догађало – и догађа
се – у Прњавору, по броју становника невеликом мјесту које, како каже аутор, „обгрљују“ питоме планине Љубић и Мотајица, те шумско пространство Цареве горе. На том и таквом простору, уз већинско српско становништво, живе и Украјинци, Чеси, Словаци, Италијани, Нијемци као и припадници иних народа који су се досељавали у овај лијепи градић још од краја претпрошлог стољећа. Отуда, може се рећи да је Прњавор метафора за заједништво различитог, за обогаћивање оних свагда дубоких, знаних (а можда и незнаних) односа Ја и Други, при чему сваким додиром, сваком међусобном комуникацијом – сви постајемо богатији и као људи више вриједни. Наравно, не ради се само о метафори. Наш аутор показује да је заправо ријеч о стварном животу и о исто тако стварним личностима из различитих хоризоната егзистенције. Живот се гиба, пулсира на чудновате, боље рећи чудесне, начине, показујући да разлике нису хендикеп него привилегија свих оних који у тим разликама живе. Умијеће живљења, у пуном смислу те ријечи...
Управо око ове идеје Недељко М. Санчанин обликује свој испис и испуњава странице које су пред нама. Дакако, сам испис је изнутра бременит разноликошћу стила, жанра, начина казивања. Тако у уводном дијелу сусрећемо фактографију о Прњавору, од првих трагова његовог постојања до данас, а онда – такође фактографски – наилазимо на податке о досељавању Украјинаца, Италијана, Чеха, Пољака, Рома и других, на
ове просторе. Потом, колико у међунасловима, толико и у самом тексту, на више мјеста наш аутор пише метафорично, управо литерарно о томе како, рецимо, Украјинци чувају и његују свој језик, културу, те укупаннационални идентитет, како је „тешко одољети љепоти Италијанки и квалитету штиворског вина“, како „Чеси уљепшавају свој завичај“ или, пак, како су Роми окренути „вјечним путовањима“. Пажње вриједни су записи о томе како се учи „свој“ језик, како се кроз културне манифестације и рад културно-умјетничких друштава чувају културне вриједности, етос сваког народа и сваког човјека понаособ, колико топлине има у дружењима са људима из земље-матице, те ништа мање и у међусобним сусретима са овдашњим становништвом и то у свим подручјима друштвеног живота. У књигама староставним, филозофи би рекли да се разлике спознају разликама или што је у значењу истовјетно: исто се истим спознаје. Да наше око није сунчано, не бисмо могли видјети сунце, па и како сам својевремено записах – плавим очима само плаве ствари видимо. По свему судећи, Недељко М. Санчанин као да слиједи претходну поуку Старих, а нама шаље сопствену поруку: само тако је могуће неђусобно разумијевање и заједнички живот. Неки би поменуту поруку прогласили патетичном, неки би користили термин „толеранција“ или, пак, политички (пре) често експлоатисани „суживот“ итд. Но, како год се узело, изузетно је важно чувати вриједности саме поруке. И то не толико због самог чина чувања, колико због наше садашњости и будућности. Јер, ако су доиста разлике наше богатство, ако
су оне први и основни услов заједништва, онда их, свакако, не треба олако препустити вјетрометини живота, бруталним политичким нивелацијама, па чак и ниподаштавању свега онога што је другачије. Утолико напор Недељка М. Санчанина, дакле, оно што нам је оставио међу корицама ове књиге, схватам као битан допринос очувању разлика, али и обогаћивању оног хоризонта који нас – и у овим смутним временима – још увијек чини
људима. Можда нам, све то скупа, омогућава да друштву и друштвеним односима удахнемо „оно мало душе“.
Читајући ауторов рукопис, душу сам осјетио и у невербалном језику какав нам нуде овдје представљене фотографије. Оне нису само пуке илустрације овог или оног догађаја, ове или оне личности. Те фотографије
су, заправо, визуелни записи који говоре и који би имали пуни смисао чак и без текста који их окружује. Ако сам у праву, онда бих узео себи слободу да читаоцима, сасвим искрено, препоручим да читају фотографије, да
ослушкују њихов говор, можда са већом пажњом него ли сам текст. Можда нам се у том ослушкивању доиста покаже једна нова цјелина онога што је исписано и онога што се, као слика, гледа. И можда, такође, та цјелина баци неко ново свјетло на могућност – а можда и нужност – заједничког живљења на овим просторима.На крају, ако бих желио сажети своје мишљење о књизи која је пред нама, онда бих то, по свом филозофски деформисаном обичају, изрекао овако: ова књига је топла. Људски топла.


Бања Лука, априла 2012.

Проф. др Миодраг Живановић

 
       
         
       
       
         
   
Радио Републике Српске, једносатна емисија о Прњавору и његовом новинару и књижевнику Недељку Санчанину
 
         
       
       
   
Телевизија Канал 3 Прњавор, емисија "Недељно поподне", прилог са промоције књиге Недељка Санчанина, "Умовањео љубави и жени" , 08.12.2013.
 
         
       
         
   
Телевизија Канал 3 Прњавор, емисија "Панорама регије ", прилог са промоције
зборника књижевних радова "Мирис завичаја" 22.03.2014.
 
         
       
         
   
15 година Радио Прњавора 1984-1999. године
 
         
       
         
   
Емисија на ТВ К3 "Мали разговори" емитована 11.06.2001. године.
 
         
       
         
   
Емисија на ТВ К3 емитована 19.03.2003. године.
Гости емисије Недељко Санчанин, Зоран Грумић и Данијела Јанковић.
 
         
       
         
   
гост у студију Радио Прњавор. 06.03.2014 .
 
         
       
   
Радио телевизија Републике Српске, емисија "Огњишта", Печенег Илова
 
         
       
   
Зборник "Завичајни уранак"
 
         
       
   

СКК "Таласи" Прњавор 1999. године и 15 година година Радио Прњавора

 
         
       
   
Пет година СКК "Таласи" Прњавор
 
         
       
   
Зашто сам написао књигу о украјинцима "Двије отаџбине у срцу"
 
         
       
   
Промоција књиге "Двије отаџбине у срцу"
 
         
       
   
СКК "Таласи" Прњавор, Своме роду од Косова до данас - Видовданске пјесничке бесједе
идејни творац манифестације Недељко М. Санчанин
 
         
       
   
Чланови "Таласа" са првом књигом "Таласи Кестенграда"
 
       
       
   
Промоција књиге "Завичају са љубављу"
 
       
       
   
Промоција књиге " Заточеник" - Душкo З Поповић
 
       
       
   
Крсна слава СКК "Таласи" Прњавор
 
       
       
   
Промоција књиге "Таласи Кестенграда 2"
 
       
       
   
Деветнаест година Радио Прњавора
 
       
       
   
О књигама и писцима општине Прњавор
 
       
       
   
Промоција књиге "Кровови љубави" Недељко М Санчанин
 
       
       
   
Промоција књиге "Женске душе" Недељко М Санчанин
 
       
       
   

Други традиционални сусрет српског књижевног клуба "Таласи" Прњавор на обали Укрине
Воденица - викендица Недељка Гајића у Поповићима

 
       
       
   
"Наше године", мој први филм о најстаријим занатима и 50 година постојања
фирме Харка Рамића, Прњавор-Бањалука

 
       
       
   
Зашто сам у својих 12 књижевних дјела објавио 70 страница текста и 97 фотографија о Прњаворском дјечијем ппозоришту и СПКД "Просвјета" Прњавор?
Упознајте више генерација стваралаца културног миљеа Прњавора.
 
       
       
   
Јубилеј - 50 година стварања
 
       
       
   
"Љепота заједништва и разичитости" , промоција књиге аутора Недељка М. Санчанина
Прњавор 07.09.2012.
 
       
   

60 ГОДИНА СТВАРАЛАШТВА У НОВИНАРСТВУ И КЊИЖЕВНОСТИ
И ДОДЈЕЛА КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ ЦРВЕНА РУЖА (06.07.2017.)

 
       
   

Центар за културу Прњавор, Књижевна заједница „Васo Пелагић“ из Бањалуке, Српски књижевни клуб „Таласи“ Прњавор и Удружење писаца завичаја Прњавор, 06.07.2017. године организовали су приредбу  из области кутуре  СТВАРАЛАЧКИ ПОРТРЕТ НЕДЕЉКА САНЧАНИНА, новинара и књижевника у поводу уручивања књижевне награде ЦРВЕНА РУЖА Књижевне заједнице „Васа Пелагић“ из Бањалуке.
О Санчанинових 60 година стваралаштва у новинарству и књижевности говорили су:
 Др Ненад Новаковић, књижевник; Бране Божић, новинар и публициста; Ранко Прерадовић, новинар и књижевник; мр Душко Ж. Поповић, књижевник.
Свечаност је пригодним говором отворио Петар Брковић, директор Центра за културу Прњавор. Програм је уз пригодна казивања о слављенику водила Бранкица Радоњић, пјесникиња, писатељица драмских текстова, режисерка и творац Дјечијег позоришта Прњавор.

 
   
 
   

Поштовани гости, драги пријатељи писане ријечи, част ми је поздравити вас овим пријатним поводом када смо окуљени људским и професионалним мотивом да искажемо признање човјеку који је Прњавор обиљежио не само протеклоих 60 година, него је својим текстовима зашао много даље и из многих углова освијетлио прошла времена и различите периоде бивствовања свима нам драгог града.
Недељко Санчанин и Прњавор у многим круговима имају синонимно значење. Ако знамо за Недељка Санчанина знамо и за Прњавор-ако знамо за Прњавор тешко да нисмо чули ово име.

Уобзирити Сачанинових 60 година у пар реченица је немогуће. Гости ће свакоко говорити о различитим аспектима његовог стваралаштва.

 
   

Ја ћу, као уводничар, само акцентовати оно што је немогуће избјећи када је ријеч о професионалној биографији Недељка Санчанина чији стваралачки портрет данас представљамо. Ако је нешто кључна ријеч његовог стваралаштва онда је то потрага за истином. Као новинар у добрим и злим временима, као радијски и телевизијски радник, уредник и издавач, као књижевник и публициста, Санчанин се држи реалности свијета око себе са професионалном одговорношћу свезнајућег приповједача те своје мисије -записати, фотообјективом забиљежити и читаоцима, слушаоцима и гледаоцима пренијети тачну, искрену и људску причу, а такве је он итекако знао препознати, овај наш Прњавор приближити толико широкој публици да се усуђејем рећи да су за Малу Европу знали сви из бивше заједничке државе Југославије.

 
   

Има ли већег одуживања дуга своме завичају?
Имајући на уму значај Санчаниновог рада ЈУ Центар за културу Прњавор, К3 “Васо Пелагић“ Бања Лука, СКК “Таласи“ Прњавор и Удружење писаца завичаја Прњавор уприличили су ову свечаност желећи се одужити великану свога града.

О новинарском и књижевном раду Недељка Санчанина вечерас ће говорити његови сарадници и пријатељи, а треба ли да напоменемо и земљаци:
Др Ненад Новаковић, новинар и књижевник
Бране Божић, новинар и публициста
Ранко Прерадовић, новинар и књижевнк те
Душко Ж. Поповић, књижевник.

 
   
 
   
   
   

Позваћу и вечерашњег лауреата господина Недељка Санчанина да нам се придружи на сцени.

   
   
 
   
 
   

Као и много пута до сада сабрани смо лијепим поводом под кров ове установе којом руководи и свима нама који дјелујемо у области културе подршку даје господин Петар Брковић чинећи тако наш град далеко мање провинцијом, а много више градом културе и племенитости.
Замолићу домаћина и једног од организатора вечерашње свечаности, господина Петра Брковића да отвори програм.

456  
   

Недељко Санчанин је толико комплексна стваралачка личност да је тешко одвојити поједине сегменте или оголити један по један дио сам за себе. Који је значај писаног, радијског и телевизијског новинарског опуса, али и других Санчанинових стремљења говориће на почетку програма др Ненад Новаковић.

456  
   

Бране Божић један од престижних новинара и новинарских имена нашег подручја приказаће новинарски портрет Недељка Санчанина и тиме га приближити нашој публици.

456  
   

Ранка Прерадовића не треба посебно представљати-познат је он свим посјетиоцима нашег Центра за културу како на књижевним манифестацијма тако и на сличним пригодбама. Својим излаганњем Ранко Прерадовић освјетљава Недељка Санчанина као књижевног ствараоца употребљавајући слику и стваралачки портрет. Такође ће нам приближити суштину и значај награде која се вечерас уручује.

45  
   

Душко Ж. Поповић је на путу сопственог књижевног стваралаштва у различитим ситуацијама наилазио на трагове Недељка Санчанина и у различитим контекстима остваривао сарадњу са њим. Нешто од својих импресија представиће и вечерас, позван да умује и говори на себи својствен начин.

78  
   

Вечерас је један стваралачки портрет овим излагањима донекле освијетљен, али никад до краја завршен. Ако смо и говорили о професионалним заслугама, остало је много оних других, људских и пријатељских о којима би се могло говорити. Свако од вас у публици имао би да исприча неку прилику, неку ситуацију, неки тренутак када је Недељко Санчанин својим ријечима или поступком додирнуо управо ваш живот. Тако то бива са легендама које несебично поклањају и себе и своје знање.

 
   

Књижевна награда за укупно стваралаштво“Црвена ружа“ К3 „Васо Пелагић“ из Бања Луке долази као доказ и потврда истинитости свега онога што је вечерас речено о Недељку Санчанину, а њему на част и сјећање на једну свечаност која је окупила не само поштоваоце његовог дјела него и искрене пријатеље и сараднике.
Замолићу господина др Ненада Новаковића да испред К3 “Васо Пелагић“ БЛ уручи награду нашем лауреату.

 
   

Недељко Санчанин био је је први учитељ многима у својој браниши, али је био и човјек који је међу први знао да препозна таленат. У име свих нас којима је био прва подршка и први вјетар у леђа ја желим да му честитам на овако значајном јубилеју и награди.
Знајте, онај ко нам први пружи руку подршке и вјерује у нас уписује своје трагове на нашем животном путу, а Недељко Санчанин је освијетлио толико младих живота да је већ та свијетлост довољна да никада не оде у заборав.


Чика Неђо, хвала Вам на томе!

На крају програма, у име огранизатора и награђеног позивам вас да дружење наставимо уз коктел и закуску у холу Дома културе.

Хвала на одзиву и свако добро!

 
   
 
   
 
       
       
   

60 година стваралаштва Недељка Санчанина у новинарству и књижевности и
поводом тога додјела књижевне награде "Црвена ружа"
-репортажа ТВ К3- 06.07.2017.

 
       
       
   
Емисија Радио Прњавора "Прњавор данас" 07.07.2017.
поводом 60 година стваралаштва Недељка Санчанина
 
       
    45 45